Nedavno sam otišao na žalost povodom smrti nekoga s kime nisam bio baš blizak, ali smo se poznavali i često sretali. Rodbina, prijatelji, komšije i ostali su sjedili za stolom uz uobičajenu priču i atmosferu. A onda je ušao mlad i rumen momak koji prvo izjavi žalost i upita se sa svima, a zatim sindromski krenu u nezaustavljivu priču o svome bračnom životu.
Kažem nezaustavljivu jer sam zaustio par puta da kažem jednu ili dvije rečenice, ali momak dominantno odmahujuči rukom nije dozvoljavao da to bude i šta drugo osim monolog. Prepriča nam tako momčina kako se u kratko vremena tri puta oženio i tri puta razveo, ali sve začinjeno sa nizom što sočnih i komičnih što tragikomičnih detalja.
Svi se počesmo smijati i ja ulovih samog sebe da se i ja smijem sjedeći na žalosti. Naravno odjednom promjenih grimasu iz smijeha u ozbiljnost shvatajući apsurdnost trenutka. Ali on očito zaboravljajuči gdje se nalazi nastavi priču zadovoljan što uveseljava svijet oko sebe i postaje centar pažnje.
Nisam još dugo ostao u toj zbunjujučoj situaciji i učitivo sam se izmakao i pozdravio. Kasnije mi je momak koji je izgledao premlad čak i za jedan, a uspio je proletiti kroz tri braka često padao na pamet.
Pitao sam se ko je od nas dvojice luđi. On tako mlad, zaljubljive prirode i prebrzog potpisa, koji je prošao kroz tri ekspresna braka ili ja koji sam neuporedivo stariji i oprezniji, a koji nisam prošao ni jedan.
